Slatko sam se nasmejao kad sam pre izvesnog vremena naišao na ovu sličicu. Pa smešno je, priznajte. 🙂 Kad birate ovakve igračke, podignete ih u visinu očiju i pažljivo razgledate. Birate ih po osmehu, veličini i boji očiju, obliku nosa, ušiju… Po svemu onome što beba, kojoj su te igračke namenjene, ne vidi. Ona te igračke vidi iz sasvim drugog ugla. A iz tog ugla se ne vide oči i nos, već…
A onda pomislih “Čekaj! Pa to nije samo bebeći problem.” Ako roditelje zamenite kompanijom, krevetac tržištem, a bebu korisnikom… dobijate sliku koja se, nažalost, često viđa na tržištu.
Mnoge kompanije svoje proizvode gledaju iz svog ugla. One razmišljaju o sebi, o tome šta se njima sviđa kod njihovih proizvoda. A kupac, tj. korisnik? Onaj za koga se ti proizvodi prave? Šta on vidi? Šta se njemu sviđa na tim proizvodima?
Kompanije bi to moralale da znaju. A ko u kompaniji da zastupa perspektivu kupca ako ne marketing? Da bude onaj glas koji će uporno da pita: “Dobro, ali kako ovo izgleda iz ugla onog ko će to da koristi?“
Zato mi uvek smeta kada se marketing svodi na brendirane stvarčice i objave na društvenim mrežama. Naravno da je i to deo marketinga, ali marketing počinje mnogo ranije. Počinje istraživanjem tržišta. Razumevanjem ljudi kojima se obraćamo. Učestvovanjem u razvoju proizvoda. Oblikovanjem ponude. Donošenjem strateških odluka…
Kad god se marketing sa strateške funkcije u kompaniji svede na “zabavnu” funkciju (izbor promotivnih poklončića, organizacija ića i pića sa povodom, pravljenje šarenih sličica…) ciljani kupac će da gleda u dupe od proizvoda. Ponekad i bukvalno.