Pre 7 meseci prestao sam da radim u RNIDS-u. To piše na mom LinkedIn profilu, sa sve datumom. Međutim, ljudi me i dalje vide tamo.
14 godina sam iz RNIDS-a pričao o domenima i ljudi su me smestili u tu neku svoju memorijsku fioku, zajedno sa domenima i RNIDS-om. To je postala neka vrsta mog identiteta. Ali, ja više nisam u RNIDS-u. Bavim se nekim drugim stvarima.
Nemam ništa protiv RNIDS-a, naprotiv, ali ne želim da mi on definiše identitet. A ni domeni.
U stvari – šta je zaista nečiji identitet? Mislim da ljudi uglavnom imaju problem da ga realno sagledaju. Ko su u stvari? Da li je nečiji identitet to što je menadžer? Ili dizajner? Ili član Upravnog odbora…? Šta se dešava s njima kad promene ne posao, već ono čime se bave?
Ja sam u životu bio i inženjer i bloger i marketar i ilustrator, bavio sam se i dizajnom i programiranjem i veštačkom inteligencijom… Ali to ne znači da sam stalno menjao svoj identitet. 🙂
Dok sam radio u RNIDS-u, i pre njega, onih par reči ispod slike na LinkedInu se uvek svodilo na trenutnu poziciju. Time sam se bavio ja i još hiljade drugih. To nije identitet. To je posao.
A onda sam otišao u penziju i… ozbiljno stavio prst na čelo. Penzioner nije identitet. Nije ni posao. Posle duže priče sa ChatGPT-jem (da, priznajem) i njegovog upoznavanja s mojim radom, došao sam do toga da ja “Pričam kompleksne priče na jednostavan način. I rečju i slikom.” I do priče o sebi.
To sam, u stvari, radio sve vreme. I dok sam bio plakater u KST-u, i dok sam crtao za Mobtel, Svet Kompjutera i Politikin Zabavnik. I dok sam pisao ovaj svoj blog, i dok sam pričao o domenima, ili, nekad davno, o mobilnim telefonima… Uvek je to bilo pričanje priča. I mislim da je to moj identitet. Ne RNIDS, ne domeni, ne bilo koja titula, nego – pripovedač. To sam bio. To sam sada. I to ću ostati. Da li su tema domeni ili nešto drugo, manje je bitno.