„Mogu“ je jedna od najskupljih reči u životu. Ne zato što je pogrešna, nego zato što je naizgled – bezazlena.
Znaš ono kad stojiš pred frižiderom. Nisi gladan. Ali… ima kolača.
I onda ide već poznati dijalog u glavi:
– Da uzmem još jedan?
– Pa… mogu. Što da ne.
I uzmeš.
Nije problem u tom jednom kolaču. Problem je što se „mogu“ nikad ne pojavi samo jednom. I ne ostaje samo u kuhinji.
„Mogu“ je ono kad:
– kažeš „da“ jer ti je glupo da kažeš „ne“
– guraš bez pauze jer „samo još ovo“
– platiš skuplje jer „ima se“
I tako mnogo puta.
I svaki put ima smisla. I svaki put deluje bezazleno.
A onda jednog dana shvatiš da si prečesto radio ono što si mogao, a ne ono što je trebalo.
Jer se nisi uvek zapitao:
– Da li treba?
“Treba” uvek traži kontekst. Traži da znaš gde ideš, šta je važno i, što je najteže – šta nije.
„Mogu“ je opcija. „Treba“ je kompas.