Nedavno sam se bavio time da li treba uraditi sve što se može, ali iz jedne pozitivne perspektive – da uskočiš, da pomogneš, da se nađeš… Uglavnom na vlastitu štetu. Jer “što da ne”. Kad možeš.
Međutim, postoji i ona druga perspektiva – naškoditi nekom, naneti mu zlo, podvaliti… jer – možeš. Takvim osobama je „da li treba“ čisto retoričko pitanje.
Često se pitam šta im je motiv. Šta je uzrok takvog ponašanja.
Vrlo često motiv postoji. Sakriven, zamaskiran, ali postoji. Jer takvim ponašanjem sebi stvaraju neku korist. Makar to bio i samo subjektivni osećaj koristi.
Ali često motiva nema. Jednostavo – može im se.
Da li je to bahatost? Arogantnost? Ili, prosto, svest o tome da neće biti posledica?
Stara priča kaže da se u svakom čoveku odvija neprekidna borba između dva vuka. Jedan je dobar, a drugi zao. Pobeđuje onaj kojeg više hraniš.
Želim da verujem da bi većina, i bez straha od posledica, ipak hranila onog dobrog. Jer tako treba.
Da bi ga hranila čak i uprkos posledicama.
Možda sam ja samo naivan. Ali radije ću ostati mator i naivan nego poverovati da je bahatost prirodno stanje organizma.