U online makrosvetu današnjice dominantan je mikrosadržaj (microcontent). Što je više ljudi na Mreži, što je online svet veći, to je veća i količina informacija u njemu. A da bi se u tom moru informacija izborio za svoj trenutak pažnje, 
sadržaj mora biti što kraći, što jasniji, sveden, sažet, u par rečenica (ako već ne može da stane u 140 karaktera ;)). Mora biti i što korisniji i što interesantniji, istovremeno.
Danas čovek ima taman toliko vremena da preleti preko sadržaja koji mu se nudi i zato traži – mikrosadržaj. Tvit, fotku, dvominutni video, Facebook ili LinkedIn status… Nešto što se brzo čita, odmah dopada i lako deli sa drugima. Traži kvalitetne info čestice u univerzumu informacija… 😉
Mikrokomentar
Tnx. 😉
(što je mikroverzija od: “Hvala veliko, tvoj komentar je vrlo kratak i sažet, al’ sam ja lično ljubitelj malo dužih komentara, koji omogućavaju i razvoj diskusije, da ne kažem polemike, pa ako želiš, slobodno možeš da ostaviš i nešto širu verziju, neću ti zameriti. ;)”)
Ili kraće: mkrkmntr 🙂
Sve je to dobro, ali aman, mene ubi širina u izražavanju, kad krenem da piskaram, nikako da stanem. Zato se divim tvojim postovima, ja bih sve to na barem 3 puta više prostora :))
Čerčil je jednom rekao “I’m going to make a long speech because I’ve not had the time to prepare a short one.” 😉
Pingback: Tweets that mention Mikrosadržaj | Pedya Milicevic's Blog -- Topsy.com
Koliko vidim, Internet prelazi iz faze “skladištenja sadržaja” u fazu “hajde da komuniciramo.”
Kratkoća u ovom drugom “poslu” je vrlina. Kada je reč o sadržaju, poželjna je (hteli mi to ili ne), ali to je i ogromna mana “mreže.”
Ne znam što to vidiš kao manu. Većina navedenih “mikrosadržaja” su nešto kao “naslovi” za šire informacije i sadrže u sebi linkove ka njima. Pa, ko voli i ima vremena… 😉
Gubim banalnu “sposobnost” da čitam duge tekstove! Da sam mlad (doduše jesam, ali foliram) nikad ne bih pročitao mnoštvo knjiga koje su me “izgradile”.
Sve čitam na preskok, u fragmentima, potreban mi je napor ako hoću da potpuno “savladam” iole duži tekst. Mislim da će se ta osobina sasvim odomaćiti. To je ta mana! 🙂
To se slažem, ali koliko god da te Mreža “zatrpava” informacijama, ona ti daje i neke načine da ih filtriraš. S druge strane, taj “otpor” prema “savladavanju” dužih tekstova ne generiše Internet, već vreme u kome živimo. I vreme kojeg sve manje imamo. 😉
odlicno… stvarno nemamo vremena. Fakticki tviter postaje alat koji nam sluzi da samo skrenemo paznju na nesto interesantno. Poceo sam sebe da sputavam u onome, sto sam nekada radio, da sa nekim beskonacno razmenjujem tvitove i diskutujem… ovim tvojim blogom to i pokazujes tj. ukazujes na pravac kako bi to trebalo da ubuduce radimo, a ne da zatrpamo TL u kom se posle sve i pogubi….
Ne znam da li i drugi imaju ponekad taj neki osećaj (kada se sudare sa nepreglednim okeanom mikrosadržaja) da je sve IRELEVANTNO I BEZVREDNO. Zašto čuvati i/ili skupljati, ili uopšte obraćati pažnju na muziku, fontove, templejte, paterne, softver, postove, tudje misli, ideje, znanje…
Kad svega toga ima TOLIKO MNOGO, a stalno ga zatrpava neko NOVO?
Pogotovo postaje besmisleno trošiti mnogo energije i/ili vremena na STVARANJE nečeg novog, kad je mnogo lakše samo šerovati ili tek prepakivati (prevoditi, prilagodjavati) nešto što već postoji. Tu ja vidim neki budući web.3.0 – nekako to mora da se reši, inače će se sve pretvoriti u lakrdiju.
To ti je samo negativna faza. Kad izađeš u plus, sve će ti izgledati sasvim drugačije i lepše… 😉 Iliti u mikrofazonu: ─ → + = 😀
Slažem se sa Draganom da su mikrosadržaji koliko vrlina toliko i mana. Za nas koji smo već odrasli ljudi i manje više, mada se i mi vremenom navikavamo na kratke sadržaje, ali za mlade koji postaju mentalno naviknuti na kratke sadržaje i skakanje sa jednih na druge to može da se dugoročno pokaže kao priličan problem. Instant sadržaji su jedno kada se “kace” na već postojeće znanje i ustanovljen način razmišljanja. Instant sadržaji kao dominantan način komunikacije i razmišljanja je za mozak u razvoju opasan jer tako onda treniramo mozak da razmišlja i kako Dragan lepo reče stvara se otpor prema savladavanju dužih tekstova — a kako će onda deca odgojena u haiku kulturi savladjivati danas sutra obimnije sadržaje?
I jeste – umetnost je napisati nešto kratko. Ali je za mene još veća umetnost u današnje vreme napisati nešto jako dugo a pri tome održati pažnju čitalaca. 🙂
Tu se apsolutno slažem sa tobom – lična percepcija veličine/dužine sadržaja direktno zavisi od toga koliko je zanimljiv. Postoje npr. filmovi koji traju i po tri sata, pa ti žao kad se završe, a postoje i oni drugi. 😉
Sramota me je da priznam, ali evo… ponekad preletim preko postova koji su dugački, pročitam samo prvi i poslednji pasus. Istina, ako me to zainteresuje, čitam iznova sve, lepo i pažljivo, ali tvoje postove redom čitam sve, cele 😀
Nadam se, ne samo zbog dužine… 😉
Oduvek su nas učili, kratko i jasno!
U 21.veku vreme postaje mnogo jasnije kao forma trajanja i konačno se shvata dragocenost istog!
p.s.”svratila” sa twittera do bloga…pozdrav
Dobrodošla! I svrati opet. 😉