Pisanje posta je kao slaganje Rubikove kocke – mora svaka reč da nađe svoje mesto. Baš to, svoje, jer ni na jednom drugom mestu ta reč nema “onu” svoju težinu. “Ono” svoje značenje.
U početku je lakše, rečenice se brže „sklapaju“, reči se lakše slažu jedna pored druge. Ali pred kraj je sve teže. A najteže je kad ostanu samo dve-tri reči, onako, neuklopljene. Vidiš ih, tu su… obrćeš, prevrćeš… ali nikako da “legnu”… Nikako da „čučnu“ gde treba… 😕
A onda, u jednom trenutku lucidnosti, magičan pokret mišem… malo levi, malo desni klik… copy, paste i – sve je na svom mestu. 😀
Ne znam kakav je osećaj složiti kocku do kraja, nikad se nisam time ozbiljno bavio, ali složiti tekst, onako, do poslednje reči, to je – neprocenjivo! 😀
Povremeno zadnji potez u slaganju kocke/teksta treba ostaviti čitaocu- ipak. 🙂
Da, često par dobrih komentara u stvari “skocka” celu stvar. 😉
Pingback: Tweets that mention Da “čučne” gde treba | Pedya Milicevic's Blog -- Topsy.com
Baš si lepo ovo složio. A tačno je, koliko god slagali kockice, komentari često naprave onaj potreban potez. Meni se dešavalo da objavim tekst i da nisam baš najzadovoljniji kako sam ga složio, tj. ne mogu da predvidim kakve ću reakcije dobiti, da li sam bio dovoljno jasan, da li je moglo drugačije… A onda u komentarima vidim da se ljudima sviđa, da su shvatili, da diskutuju… i to bude to 🙂
Znam da je bolje ostaviti nešto čitaocu, ali ja obično ne mogu da odolim a da ne napravim “Coup de grâce” , i da u nekom elegantnom obrtu “dotučem” temu. Naravno – samo u onim retkim prilikama kad mi tako nešto podje za rukom.
Pingback: Kum, izdaja ili krava by Borsky ONLINE