Listajući Internet, naiđoh na jednu zanimljivu misao Herba Schaffnera: “Lični brend je sporedni efekat do koga prirodno dolazi kad činite nešto korisno za druge.” I ne samo da je zanimljiva, nego je i tačna. 😉 Brendiranje (proizvoda, ljudi, kompanija) se bavi kreiranjem percepcije u svesti korisnika. Da bi do toga uopšte došlo, korisnik mora biti zainteresovan. A kad su ljudi zainteresovani za bilo šta? Pa, kad se radi o njima samima. 
Ne o fantastičnim karakteristikama 
proizvoda, ne o uzvišenim ciljevima pojedinaca, ne o uzbuđujućim kompanijskim vizijama… već o njima. O ljudima. O tome šta te karakteristike i ti ciljevi i te vizije njima znače. Kakve vajde oni od toga imaju…
I zato su veliki brendovi fokusirani na svoje korisnike, ne na sebe. “Just do it!”, sećate se? Nema “ja”, nema “mi”. 😉
“Stvoriti malo lepši, srećniji svet je cilj, bar meni.” završava Herb svoje razmišljanje. “To se neće desiti ako ste fokusirani na sebe.”
Kad pogledate oko sebe… na šta su fokusirani vama dragi brendovi?
Nije da se ne slažem, ali mi već danima “zvoni” u glavi jedna scena iz filma “Perl Harbur” u kojoj glavni junaci daju krv za ranjenika, a pošto je sve u haosu posle japanskog bombardovanja – krv skupljaju u dve flašice od Koka Kole.
Ne znam šta je bilo posle pošto me je ta scena toliko iznervirala da sam promenio program. U čemu je fokus? Kao: “pričestimo se”? Odvratno! Osim ako nisi Amerikanac?
Nisam siguran da sam te ispratio… Šta te je tu toliko pogodilo? Što se krv skuplja u flašice, ili što su one Koka Koline? Flašice su tu da naglase njihovu snalažljivost u vanrednim okolnostima, a Koka Kola… pa, i tada se živelo u brendiranom svetu kao i danas – logičnije je da na flašicama postoji neki logo nego da ne postoji nikakav. Naravno, Koka Kola nije tu slučajno – filmovi su odavno postali jedan od najboljih marketinških kanala komunikacije. Verovatno je neko iz Koka Kole pomislio da bi ta scena mogla da prenese “patriotsku” poruku tipa “i u najtežim trenucima smo uz vas“, ili nešto slično… Sve u svemu, možda je scena malo “bljutava”, kao što se neretko dešava sa holivudskom produkcijom, ali ipak ne vidim šta ti je to baš toliko zasmetalo…
Kosovsko polje. Pokriveno leševima. Kosovka devojka prilazi ranjeniku a on ju nežno uhvati za ruku, i umirućim glasom jedva čujno izgovori:
“Nije svejedno…”
Valjda ima i nešto sveto? Ili nema ničeg što nebi moglo da se proda?
OK, locirao si problem. Slikovito. 😉
Slomih se da se sjetim jednog meni dragog brenda pa da analiziram na šta je fokusiran i ne mogu. Koga god da se sjetim misli samo na sebe. Činjenica, imaju oni neke slogane i sl. ali ih se ne pridržavaju.
Tužno, daleko je to sve od onog kako bi trebalo biti.
Moja prva asocijacija na rečenicu: “Lični brend je …..kad činite nešto korisno za druge”, bila je kompanija “Hemofarm”, koja poslujući po principima iz Herbovog navoda, s pravom je postala brend.
“Hemofarm” pored svoje osnovne delatnosti, proizvodnja lekova, konstantno je, između ostalog, ulagala i u lokalnu zajednicu – Vršac.
U vreme kada je počinjala da to čini, nije se znalo za pojam reči Korporativna društvena odgovornost.
Danas, dobro nam je poznato značenje te “složenice”, odnosno znamo šta je sve potrebno učiniti, da bi jednoj kompaniji njen naziv postao brend.