Feed on
Posts
Comments

Vrednost proizvoda ne postoji sve dok se ne ostvari kroz upotrebu. Čudno zvuči? Možda, ali je istinito. 😉 Mnogi proizvođači će reći “pa valjda ja znam svoj proizvod i valjda ja znam koja je njegova vrednost”, ali neće biti u pravu. Zašto? Zato što se proizvodi kreiraju za tržište, a ne samo i isključivo za ličnu upotrebu svog proizvođača (mada se mnogi ponašaju kao da su sami sebi jedini kupci :?). U fabrikama se kreiraju samo karakteristike proizvoda, a na tržištu se kreira njihova vrednost.

NovacKreirati uspešan proizvod za tržište je uvek teško. Kreirati tržište za uspešan proizvod je kudikamo teže. Kad neko to uspe, kao Sony sa svojim vokmenom, nije teško zaključiti da je maher u svom poslu. Je l’ tako? Pa, ne baš uvek. Taj isti Sony je kreirao i Betamax video standard. Objektivno superioran u tehničkim karakteristikama, omogućavao je snimanje video sadržaja u trajanju do 1 sata. Objektivno inferioran u tehničkim karakteristikama, konkurentski VHS je omogućavao snimanje sadržaja u trajanju do 2 sata. E sad… Fudbalske utakmice traju 2 x 45 minuta, a filmovi su tada, kao i sada, trajali nešto duže od sat vremena… Šta mislite, koji je standard pobedio na tržištu? 😉

I nije Sony jedini. Kada je lansirala New Coke, Coca Cola je zaradila samo brdo nezadovoljnih korisnika, i ništa više. To je bio takav promašaj, da su mnogi pomislili da je u pitanju bio marketinški trik koji je upotrebljen da bi se ustv. promovisala klasična Coca Cola. Ali, nije bio trik. 😕

Ima još puno takvih primera. Očigledno, i najveći greše. Jer pogrešno procene u čemu je vrednost njihovog proizvoda.

Vrednost nije u primeni bolje tehnologije, već u ispunjenju korisničkih želja. U pitanju je vrednost koju procenjuje korisnik, ne proizvođač. Sećate sepercepcija je realnost. 😉

 

8 Komentara

  1. Mislim da sada ozbiljnije nego ikada, osim na želje i potrebe, moramo obratiti pažnju i na treću “polugu” – mogućnost! Potrošač danas razmišlja na relaciji i u odnosima: želja – potreba – MOGUĆNOST!
    Scenario pre krize: “Da, ja to želim. Ne, nije mi potrebno, ali želim i mogu si priuštiti”
    Scenario u krizi: “Da, ja to želim. Ali, ne, nije mi potrebno, a i onako to sebi ne mogu (ne smem) priuštiti”
    Fakat su ljudi sve više frustrirani, upravo zbog odlaganja ispunjenja želja, bez mogućnosti definisanja rokova za njihovo ispunjenje u bližoj i/ili daljoj budućnosti.

    • Pedya says:

      Fakat si ti potpuno u pravu. 🙂 U “vrednost koju procenjuje korisnik” definitivno mora ući i parametar mogućnosti, a ne samo želje. Uostalom, “vrednost proizvoda ne postoji sve dok se ne ostvari kroz upotrebu”, a ne može se “ostvari kroz upotrebu” ako se ne poseduje, a ne može se posedovati ako se ne može priuštiti… 😉

  2. “vrednost proizvoda ne postoji sve dok se ne ostvari kroz upotrebu”

    Važi – ali ako “upotrebu” malo labavije definišemo. Pa onda klinci kupuju patike sa Ferarijevim logom… Neki brendovi su formulisani tako da većina uživa u njima samo “na daljinu” …

    Ali i kod sasvim svakodnevnih stvari postoji ta manipulacija ekskluzivitetom: Moj omiljeni reklamni tekst iz reklame za “Famous Groose” viski ide odprilike: “Postoje i manji automobili, tanji hamburgeri i jeftiniji viski…”

    Ništa tako dobro ne podstiče želju, kao PRESTIŽ koji ekskluzivnost (nedostupnost) donosi. Da ne citiram Desanku Maksimović, ali u MNOGIM stvarima se zapravo više uživa DOK SE MAŠTA o njima (a retki srećnici koji ih poseduju uživaju zapravo u divljenju okoline, makar da su privatno razočarani predmetom želje)

    • Pedya says:

      Kad sam pričao o vrednosti, mislio sam na tržišnu vrednost koja se ogleda u određenom prilivu para shodno toj vrednosti. U tom kontekstu uživanje “na daljinu” nema baš mnogo smisla. S druge strane si u pravu – kad je u pitanju proizvod koji je statusni simbol, onda je njegova upotrebna vrednost u drugom planu, a u prvom je “divljenje okoline”. Međutim, mislim da i u takvom slučaju proizvod ipak mora da ima i neku upotrebnu vrednost, a da je “divljenje okoline” neka vrsta “dodatne vrednosti” koja mu (kako samo ime kaže) dodatno diže cenu. 😉

  3. Ono oko čega ćemo se sigurno složiti je da je najveći profit (razlika izmedju svih rashoda i prihoda) upravo baziran na toj “dodatnoj vrednosti”. Kada ste prvi i najbolji (najpoželjniji) u nečemu, cena se obrazuje na potpuno drugačiji način nego kod svih drugih proizvoda. Takve stvari zapravo MORAJU da budu nedostupne (većini) da bi bile ekskluzivne (i to nema nikakve veze sa njihovom proizvodnom cenom)

    “Limitirane serije”, “kolekcionarski primerci”, “jubilarna izdanja” itd su zapravo porez na ekskluzivnost. A što se tiče “uživanja na daljinu” ono se može shvatiti kao investicija u marketing. Godin bi rekao “regrutovanje kijavaca”. Stvarno, većina “kijavaca” za npr Harley Davidson, vozi neke bezvezne Kineske skutere…

    • Pedya says:

      Slažem se, naravno. Za sve, osim za “kijavce” (sneezers)… 😉
      Naime, Seth Godin ih definiše kao korisnike koje nije dovoljno zadovoljiti, već ih je neophodno očarati, razljutiti, iznenaditi… da bi pričali o proizvodu. Znači, bez obzira na “poseban tretman”, oni su ipak i u svakom slučaju korisnici, a oni to ne mogu biti “na daljinu”. 😉

  4. […] This post was mentioned on Twitter by Predrag Milićević and Vera Mladjan, Aleksandar Miletic. Aleksandar Miletic said: 'percepcija je realnost' RT @Pedya: Opšti princip vrednovanja http://pedya.rs/?p=1515 [blog post] #PedyaBlog […]

  5. […] Ne, ne može tako, valda ja moram kao kupac proceniti i videti da li taj proizvod meni odgovara Opšti princip vrednovanja CITAT: ….. Ima još puno takvih primera. Očigledno, i najveći greše. Jer pogrešno procene […]

Leave a Reply

Please leave these two fields as-is:

Protected by Invisible Defender. Showed 403 to 151,658 bad guys.

Improve Your Life, Go The myEASY Way™